Житељи неба

Vinjete 1 (29)

 

Print

Кроз малени прозор видела се јарко обасјана ивица пропланка, док је у келији владао полумрак. Цела келија је личила на веома стару потамнелу икону и мирисала је на чемпрес, тамјан и восак.
Отац Иван је читао монашки, без дизања и спуштања гласа и без наглашаваwа речи. То је црквено и изузетно мудро зато што свако изражајно читање даје тексту лични печат и чини га личним, а овако му је форма једноставна па је зато садржај и могао лакше да постане наш заједнички.


Свет је остао негде далеко иза нас као нешто спољашње и нама туђе. На врху планине, у маленој келији од чемпреса, уз трепераву светлост кандила постајемо једна душа и дотичемо се оног другог света, невидљивог, Божијег.
– Светлости тиха – почео је да поје отац Иван, такође по манастирски, скоро све с једном нотом.
Отац Никифор га је пратио тако тихо да је то личило на уздах:
– Свете Славе, бесмртнога Оца Небескога, Светога, Блаженога; Исусе Христе! Дошавши на запад сунца, видевши светлост вечерњу, певамо Оца, Сина и Светога Духа Бога…
Грло почиње да ми стеже непознато осећање. Не знам да ли је то занос или умиљење, али је у сваком случају велика и мени непозната срећа. Било ми је јасно да то није моје стање, да га нисам сâм постигао и да ми се није открило због мене. Чинило се као да сам ушао у нечију туђу светињу и посматрао оно што ми није припадало. Но та светиња се на тренутак и мене дотакла. Управо зато сам и нехотице имао потребу да цело вече говорим тихо, побожно и озбиљно.
Одломак из књиге

 

Vinjete 1 (21)