Миро из моштију отрованих монаха

12

По налогу Млечана и которске господе Марин Друшко средином XV века отровао арсеном преко 70 превлачких монаха. Како је манастир, где је свети Сава основао прву Зетску епархију, порушен до темеља? Шта значи данашње мироточење светог мира из костију превлачких великомученика?
Преузето са званичног сајта Српске Православне Цркве

crkva-prevlakaтекст: Павле Павловић
фото: Предраг САВИЋ

„УМОЉАВАМО Ваше Високопреосвештенство да благословите да се од сада па до краја века о манастирској слави на братској трпези не послужује нити рибља нити било која друга чорба.”

Ову молбу јеромонаха Илариона Ђурице, настојатеља манастира Арханђела Михаила на острву Превлаци код Тивта, услишио је митрополит црногорско-приморски господин Амфилохије.

Неупућенима цео захтев јеромонаха и одговор митрополита делују чудно. Али, разлози због којих чорбе нема на трпези овог манастира у Боки Которској, треба тражити у догађајима од пре пет и нешто више векова. Шта се тада догодило објашњава књига “Превлака св. Арханђела Михаила – хумак српске духовности” пре неколико дана представљена у Галерији фресака Народног музеја у Београду. Поред тога у остварењу групе аутора објашњена је и чудотворна појава – мироточења мошти превлачких великомученика.

Тровање и разарања

Као кључну годину историчари, али и народни приповедачи забележили су 1441. и чињеницу да је которска старица, мати дућанџије Марина Друшка, на самрти оставила сину сто дуката и аманет да за њих купи два звона за манастир на Превлаци. Старица је желела, да јој у овом средишту зетске епархије, али и архимандрије са око 40 православних храмова, остави помен на себе, тј. звона која ће звонити кад буду читане молитве за њену душу.

Али, осорни син потроши паре дружећи се са которском господом. За неиспуњење мајчиног аманета поче да криви мајсторе звоноливце. Ту причу понављао је пуне три године, а онда му превлачки калуђери припретише и судом. Даље, према народном предању, али и чувеној приповеци “Проклети кам” Стефана Митрова Љубише, проклети Марин Друшко, крену да опањкава превлачке монахе. Успео је убеди свог пријатеља Враћена, “властелинског проњара”, да калуђери раде против властеле и наводно наговарају кметове да не плаћају дажбине. У први мах Друшко не оствари своје планове, јер суд пресуди у корист манастира. (Не)очекивану помоћ Друшко, међутим, доби од которског провидура, који му даде звона да однесе на Превлаку и још приде обећа му племство и власништво над четвртином острва.

“Наравно није Латин био тако широкогруд без неке…”, објашњава даља збивања Јован Пламенац, познати публициста из Бара, и додаје: “Друшко је требало за добијено да учини једну малу противуслугу, да на дан манастирске славе , на светог арханђела Михаила, у манастирски казан са чорбом – успе кесицу отрова. И сипнуо је Друшко, мало, само мало, арсена или каквог другог праска у рибљу чорбу спремљену за славско обедовање монаха. Провидур је Друшку дао још једну кутијицу, наводно са праском који је требао ублажи дејство отрова. И Друшко је мало јео, сркнуо чорбу и избискао мало рибљег меса, тек толико да монаси нешто не посумњају. Када су, након пола сата-сат, калуђери почели да се стропоштају под сто, Друшко скочи и, као сто га је провидур научио, поче да виче: “Куга! Чума!” У то млетачки бродови заспу манастир топовским ђуладима, наводно, да би се тако одбранили од куге”.

Појава куге била је провидурова замисао, која је послужила као психолошка припрема за затирање манастирске братије на Превлаци, у оквиру које је био и велелепни храм.

Поред седамдесет монаха од отрова је умро и Друшко. Да ли није попио онај други прашак, или је од провидура добио “рог за свећу”, како би са њим умрло што је учинио, остаће заувек неразјашњено. Углавном, Друшко није стигао до Котора, а његове наследнике стигло је проклетство, мада су по рушењу манастира постали власници острва.

Свето миро из моштију

ZCH_2733 ZCH_2964

Ова прича о тровању (многи су је оспоравали) недавно је добила и званичну потврду, захваљујући савременој науци (токсиколошким анализама на ВМА). А од 1996. године, када је превлачки манастир почео да обнавља јеромонах Иларион Ђурица, поновљено је и Божије чудо – мости великопревлачких мученика мироточе свето миро. Из откопаних костију врло често појављује се пријатан мирис попут борова или мајских ружа. Истовремено догађа се да из мошти излази вода изузетно пријатних мириса (лаванде, босиљка, лимуновог цвета, шафрана, цимета …) О овој чудотворној појави своја сведочанства оставило на стотине ходочасника (из готово свих краја наше земље, али и Грчке, Палестине, Немачке…), као и више археолога, свештеника и архијереја. Књига знакова о чудотворној појави мироточења у манастиру је из дана у дан све богатија сведочанствима о приказу овог чуда, околностима под којима се догађа и дејствима на оне који су га видели и осетили.

У почетку на мироточење мошти великопревлачких мученика са неповерењем су гледали готово сви, па и архијереји СПЦ, али после обиласка Превлаке и увидом на лицу места све сумње би отпадале.

Православни теолози објашњавању да је у питању Божије чудо које сведочи да је Бог жив и јачи од природног поретка. Према речима митрополита Амфилохија то је уједно и Божији знак и подсетник људима. Овакво мироточење објашњава се и као Божија порука народу “да не губи наду и да не треба заборавити врлине као што су подвиг и мучеништво”.

16