Покушај затирања манастира

42

По распаду српског Царства, Котор се својевољно осамосталио, те је прихватио врховну власт Мађарске и Босне, а од 1420. постао је млетачки град. Власништво над Метохијом постало је главни циљ которских племића и грађана, као што је присвајање Конавала било циљ Дубровчана. Убрзо започиње отимање манастирских имања. Превлачки манастир и зетски митрополити представљали су највећу препреку остваривању млетачких освајачких и привредних циљева. У још недовољно јасним околностима Манастир је страдао 1420. или након флорентинске уније 1439. године. Утицај превлачких монаха на деспота Ђурђа Бранковића у његовом ставу према сабору у Ферари, као и каснији манастирски отпор у спровођењу уније били су, несумњиво, главни разлози уништењу Манастира. Послије угушења Грбаљске побуне, 1452. године, Превлака је прешла у руке которске властеле. О овим тешким временима свједочи рушење храма Светог архангела Михаила и, касније, подизање мање цркве унутар њега, од које се данас види дио олтарске апсиде. Како предање свједочи, превлачки калуђери су отровани, а живот у Манастиру се угасио. Седамдесет превлачких монаха мученички су пострадали свједочећи православље, уврстивши се у календар светитеља Српског приморја. У њега су уписани Свети кнез Владимир и Косара, Свети Арсеније и Евстатије Превлачки, Свети кнез Лазар, Света мати Ангелина, деспот српски Свети Стефан Штиљановић и Свети Јоаникије Липовац.

39