О монашком животу

 

19

77662Текст монахиње Стефаниде (Бабић) из манастира Михољска Превлака код ТивтаО монаштву.

[mp3t track=”monahinja-Stefanida-o-monastvu.mp3″ title=”” bold=”n” volslider=”y” style=”bigger2″]

 

Преузмите аудио датотеку

 

 

Свети Макарије Велики каже: “Ко жели да приђе Господу, удостоји се вечног живота, присаједини се Христовој обитељи, испуни се Духом Светим, да би могао да приноси плодове Духа, да чисто и беспрекорно испуњава Христове заповести, тај треба, пре свега, да силно верује у Господа и цело своје биће да преда испуњавању Његових заповести, у свему да се одрекне од света, да би читав ум био слободан од било чега житејског. Он треба непрекидно да има Јединога Бога пред собом и Њему Једином да угађа и да стално пребива у молитви са вером, чекајући Господа, увек се надајући Његовој посети и помоћи – све ово да буде циљ његовог ума у сваком тренутку. Затим, због греха који у њему живи, треба да приморава себе на свако добро дело, тежећи испуњењу свих заповести Господњих. Пре свега, као узор, треба у незаборавном памћењу да има пред собом смирено држање Господа и Његов живот и кротост и обраћање људима, да пребива у молитвама, увек верујући и молећи да Господ дође и усели се у њега, да би га усавршио и укрепио у извршавању свих заповести Својих.” (из књиге Преп. Нила Сорског – «Предање о духовном животу»).

Манастир је место духовне радости, васкрсења, али и покајања, смирења, безроптне послушности. Манастир има своју духовну атмосферу, која увек треба да буде на том нивоу, духовном, да не силази на душевни, или телесни.

У манастиру увек човек треба да буде као у војсци, као на стражи, спреман да одбије нападе непријатеља (демона). Треба да пази на свој поглед, на држање, на говор, на облачење, на мисли, на вољу. Стално уздржање у свему,

и обуздавање своје воље , и омонашење свога ума. Ум треба да је предат Богу, и да стално пребива у молитви.

Сва чула- виђење, слушање, укус, мирисање, додир-су обухваћена Духом Светим, и пребивају у чистоти, у послушности.

Чулом гледања око гледа на споља, али је оно благодаћу сабрано, па, у ствари, гледа на унутра, у срце.

Чуло слуха- оно од споља прати шта се говори, да буде монах послушан, али је оно дубље сконцентрисано на унутра, да пази на покрете Духа Светог, и духом да пази на сваку помисао, да слуша унутрашње, и да стражи да му се не приближи никаква негативна помисао, нити која је непослушна.

Чуло укуса- оно осећа каква су храна и пиће, али ум не придаје значај томе, чисто посматра то као информацију,

док душа пребива у бестрасном стању, невезана за то.

Чуло мириса се наслађује тамјаном, мирисом моштију…,а одбацује насладу миомирисима јела и пића, парфема и сл.

Тражи Божији мирис, који је духован.

Чуло додира  је под заштитом благодати , и човек ради рукама у овом свету, али умом, душом, вољом обитава са Богом, као да и није у овом свету.

Ум монаха сабран је у духовно,  у умну молитву.

Воља је потчињена  вољи Духа Светог, преко послушности Владици, духовном оцу, старешини, и другој братији.

Срце садејствује молитви, и монах настоји да молитвом одагна из срца све што није по Богу. Он вапије Богу да га Он очисти.

Монах , са примањем мале схиме, даје завет да ће живети у испосништву до краја живота, у послушности Владици, Игуману, и свој у Христу братији, као и канонима Цркве и монашким Уставима и прописима, да ће живети у девичанству (ума, срца, воље, чула, тела), у такозваном стању цемомудрености, када су све силе човековог бића сабране у Богу, у дубоком трезвењу.

Што си дошао, брате, припадајући к светом жртвенику и к светој дружини овој?

А он клањајући се одговара:

Желим живот испоснички, часни оче.

Игуман га опет пита:

Желиш ли да се удостојиш анђелског лика и да се уврстиш у ред монаха.

Он одговара:

Да, с Божјом помоћу, часни оче.

Игуман говори:

Заиста си добро и блажено дело изабрао, само ако га и довршиш, јер се добра дела трудом постижу и с муком обављају.

И одмах га игуман поучава оваквим речима, говорећи:

Отвори уши срца свога, брате, и чуј глac Господа који говори: “Ходите к мени сви који се трудите и натоварени сте, и ја ћу вас одморити. узмите јарам мој на себе, и научите се од мене, јер сам ја кротак и смирен срцем, и наћи ћете покој душама својим” (Мт.11, 28-29). Стога сада на свако питање дај Богу са страхом и радошћу потребан одговор. Притом насигурно знај да је овде дошао сам Спаситељ иаш са свехвалном Мајком Својом, светим Анђелима и свима Светима својим, и пази на речи твоје, да би, када доће да суди живима и мртвима, узвратио теби, нe по ономе што ћеш Му обећати и изјавити, него по ономе шта си од обећаног и изјављеног одржао. Зато сада, ако истински приступаш к Богу, одговарај нам са сваком пажњом на сва питања која ти будемо поствљали.

И после тога одмах га пита, говорећи:

Да ли својим слободним разумом и по својој слободној вољи приступаш Господу?

Одговор: Да, с Божјом помоћу, часни оче.

Питање: Да не чиниш то по некој нужди или под морањем?

Одговор: Не, часни оче.

Питање: Одричеш ли се света и свега у свету, по заповести Господњој?

Одговор: Да, часни оче.

Питање: Хоћеш ли остати у мапастиру овом, или у оном који ти од светог послушања буде одрећен, и у испосништву, све до последњег даха свог?

Одговор: Да, с Божјом помоћу, часни оче.

Питање: Хоћеш ли чувати себе у девствености и целомудренoсти и побожности све до смрти?

Одговор: да, с Божјом помоћу, часни оче.

Питање: Хоћеш ли све до смрти бити Послушан игуману и свој у Христу братији?

Одговор: Да, с Божјом помоћу, часни оче.

Питање: Хоћеш ли све до смрти остати у послушању и у добровољном сиромаштву Христа ради у општежићу, ништа себи самом не стичући нити чувајући, сем оно што је на општу потребу, и то из послушања а не по својој вољи?

Одговор: Да, с Божјом помоћу, часни оче.

Питање: Примаш ли све прописе монашког општежитељног живота, и правила састављена од светих отаца, и од настојатеља теби налагана?

Одговор: Да, часни оче, примам и са љубављу их целивам.

Питање: Хоћеш ли ради царства небеског сносити сваку тескобу и тугу монашког живота?

Одговор: Да, с Божјом помоћу, часни оче.

Потом му игуман говори ову поуку:

Пази, чедо, какве завете дајеш Господу Христу, јер Анђели невидљиво присуствују, записујући све завете твоје, за које ћеш дати одговор при другом доласку Господа нашег Исуса Христа. Излажем ти најсавршенији живот, у коме се живљење Господње пројављује подражавањем, показујући ти шта треба да примаш а шта ваља да избегаваш. Јер, глe, чедо, ти си одлучио да приступиш и служиш Господу. Ако дакле хоћеш да будеш монах, ти пре свега очисти себе од сваке нечистоте тела и духа, вршећи светињу у страху Божјем; стекни смиреноумље којим ћеш постати наследник вечних добара; одбаци безочност житејског понашања; имај послушање према свима; не ропћи у пословима који су ти одређени; буди истрајан у молитви; не буди лењ у бдењима; не клони духом у искушењима; нe буди млитав у постовима, а знај да ти молитвом и постом ваља умолити Бога; у болестима не буди малодушан; пази на рђаве помисли, јер враг неће престати да ти подмеће сећање на ранији живот у свету и мржњу према врлинском животу; не треба дакле да сс обзиреш натраг када си пошао путем који води у царство нeбеско, јер нећеш бити приправан за царство небеско; нe претпостављај ништа Богу; нe љуби већма него Бога ни оца, ни мајку, ни браћу, нити иког свог, нити себе самог, нити царства света, или какав било покој и част: не избегавај сиромаштво него остапи до смрти у њему: не избегавај ни злостављање ни понижавање од људи, нити ишта друго сматрај да је тешко, јер ћеш сметати себи у идењу за Христом, него увск гледај на добра оних који са надом живе по Богу, мислећи на све Мученике и Преподобне, који та добра стекоше многим знојем, и трудом, и потоцима крви, и смрћу; сврх свега тога имај свагда у уму свом спасоносна страдања и животворну смрт Господа нашег Исуса Христа, које Он добровољно претрпе ради спасења нашег, да би и ти све невоље и муке монашког живота радосно трпео Њега ради; буди дакле разборит у свему, пострадај као добар војник Господа Христа који, иако сам Бог и Господ наш, будући богат милошћу, ради нас осиромаши, да бисмо се ми обогатили његовим царством; треба стога и ми да постанемо подражаваоци Његови, и да Њега ради сносимо све, напредујући у заповестима Његовим дан и ноћ. Јер сам Господ реце: “Ако ко хоће за мном ићи, нека се одрече себе, и узме Крст свој и иде за мном”, – што значи: бити увек готов, по цену живота, на свако испуњење Његових заповести. Јер имаш и да гладујеш, и да жеђујеш, и да наготујеш, и да будеш вређан и исмеван, ружен и гоњен, и да будеш изложен многим другим невољама које одликују живот по Богу. И када све то претрпиш, радуј се, вели Господ, јер је награда твоја велика иа нсбесима, у Христу Исусу Господу нашем, коме слава вавек. Амин.

Питање: Да ли све ово тако исповедаш, са надом у моћ Божију, и да ли обећаваш да ћеш у овоме истрајати до краја живота свог, благодаћу Христовом?

Одговор: Да, с Божјом помоћу, часни оче.

После тога игуман му одмах говори ово:

Свемилосрдни и многомилостиви Бог, који пречисто срце недокучиве доброте своје отвара свакоме који Му долази са жељом и топлом љубављу, који је рекао: “ако и жена заборави пород свој, ја те заборавити нећу”, који и твоју жељу знa и твојој намери прилаже своју моћ за испуњење Његових заповести, нека те прими, и загрли, и штити, и нека ти буде јака тврђава од лица вражија, камен трпљења, узрок утехе, давалац чврстине, стицање благодушности, помоћник храбрости, који ће легати и устајати с тобом, заслађујући и радујући срце твоје утехом Светог Духа Свог, удостојавајући те и удела светих и преподобних отаца наших: Антонија, Јефтимија, Саве, и свих осталих преподобних отаца, који у монаштву угодише Христу (а за жене: свете Првомученице Текле, Евпраксије, Олимпијаде, и свих осталих преподобних матера, које у монаштву угодише Христу); с њима и ти нека наследиш царство небеско, у Христу Исусу Господу нашем, коме нека је слава и власт, царство и сила, са Оцем и Светим Духом, сада и увек и у векове векова.

Братија: Амин.

Пред само монашење духовник исповеда цео живот дотичне особе која се монаши, од крштења па до тог трена, и чин монашења се сматра као неко ново крштење. Владика или духовник одреди ново име монаху према његовом животу, или према Светитељу чији је живот налик његовом, или пак чији је живот супротно од живота дотадашњег искушеника, да би се угледао на Светитеља, или према Светитељу који се празнује.

Првих пар дана монах пребива стално у цркви, или, ако није згодно због посетилаца, онда у келији, у ћутању и молитви.

Монах добије своје келијно правило које обавља већим делом ујутро, пре Јутарњег Богослужења, а што не стигне то обави у току дана, у време предвиђено за одмор, или увече.

Келијска правила су различита, а састоје се из Јутарњих и Вечерњих молитава, Канона Анђелу чувару, Акатиста Господу и Богородици, читања Светог Писма (делови Старог Завета- Псалми, Књига о Јову, а из Новог Завета по једна глава Јеванђеља, редом, и по 2 главе из Посланица, односно прво по једна из Дела Апостолских и једна из Посланица, а када се прочитају цела Дела Апостолска, онда се наставља по две из Посланица), прављења појасних поклона са молитвом Господу, Пресветој Богородици , Светим Архангелима, Свима Светима, свом имендану, крсној слави, поклона са помињањем имена живих и мртвих, као и земних поклона- метанија уз Исусову молитву.

Монах добија и бројанице на монашењу, као мач духовни, да би стално подсећао себе да треба непрестано да се моли, и да би био сконцентрисан да се бори против сваког напада демонског – духовним оружјем, молитвом.

Након Јутарњег правила у келији, сви се сабирају у цркву, на Богослужење. Певница је место где се највише виде сва искушења (као и кухиња) , ту где су сви на окупу. То је место где је најважније смирење, чак важније од дара за појање, јер ако смо несмирени, ни појање не бива благодатно, а и односи међу братијом за певницом зависе од тога. И послушност оном који руководи појање и типик је битна. Тада Дух Свети долази и испуњава појце, те они певају боље но што би по својим способностима.

Јер, где је дух истомишљења и једнодушности сви певају као један човек. Духу Светом је мило да обитава у таквој заједници, и сви онда звуче као један човек, и додаје им се дар Духа.

Јако је потребно да се поштује поредак, јер преко тога се долази до смирења, и све онда функционише по Богу.

Свако треба да слуша са духом смирења  оног ко руководи, и да се повинује, и стрпљиво чека на свој ред, а у себи да се моли. Треба монах да заборави на себе кад је за певницом, да га просто нестане, да постане део једне заједнице , која као један човек слави Бога.

И читање треба да је у једном тону, равно, бестрасно, тако да свако ко слуша молитву може на свој начин да доживи, и да има свој однос са Богом, да може  у себи да се сконцентрише на заједницу са Богом. Јер, ако је читање рецитаторско, као у позоришту, онда ће човек ту да преноси своја осећања, свој начин доживљаја, и биће као у позоришту, да онај који слуша престане да има своју заједницу са Богом, већ почиње да обраћа пажњу на оног који тако чита, и слуша његов доживљај , а изађе на споља из своје сабраности. Са равним читањем оставља се сваком његов однос са Богом, и његов начин доживљаја, и његово стање душе се чува, без да се преносе стања оног који чита. Зато је добро да читање буде смирено, умерено, ненападно, и код певања да не буде ни прегласно, ни претихо, нити са великим извијањем гласова или неприродним, већ све да буде одмерено, са уздржањем, благодатно.

Кад монах пева са смирењем, онда му Господ да да осећа сваку реч дубоко, и то се преноси и на оне који слушају, и тада сваку реч духовно доживљавају, осећају смисао речи, реч за њих оживи Духом.

При заједничкој трпези и раду у кухињи такође могу да се испоље многа искушења, и човек мора увек ту да буде обазрив и да стражи. Демон гледа да поткраде човека ако је до тада био у миру, у тиховању, у својој келији. Постоји опасност од много приче , и од празних разговора, или да човек упије туђа искушења слушајући , итд…Све то ће предупредити ћутањем, настављањем да се моли у себи, љубазним кратким одговарањем на питања.

Треба јести од свега по мало, сем онога што смета за здравље. И то уз молитву и слушање Житија Светих. Јако је битно и у кухињи док братија ради да буде тиховање, молитва , док се припрема јело. И тај који кува ће се сачувати од разних искушења, и боље ће радити, благодатније, и имаће више снаге , а и само јело ће бити духовно живо и благодатно јер је спремано са молитвом, са присуством силе Божије, а самим тим и они који једу осећаће то и биће радоснији и задовољнији, тако да се са тиме привлачи Божији покров и благослов.

На послушању увек млађи треба да слуша старије, и ако иду заједно у град или на пут , такође, млађи треба да слуша старије. Такође тако и у келији ако је више монаха заједно.

Тако се ствара ред, поредак , и дубљи мир, а такође и задобија стање смирења и безазлености.

Такође се не треба везати за послушање у смислу да се изгуби мир ако ти старешина да неко друго. Треба у моменту послушати, и трчати са радошћу и на то друго, не размишљајући.

Ако је одређен неки монах да иде на неко путовање, а други није, тај други такође треба то са смирењем да прихвати и да схвати да је за његовог сабрата то нешто од користи, или да је потребан негде, а да за тог другог није то потребно, него да је потребније да остане на свом послушању.

Ако је неко од братије добио нешто од Игумана, а други није, такође треба да помисли да је том брату можда у том трену потребна нека поткрепа, а да тај други има силу благодати која му то замењује, па му није тако потребно као оном првом у том трену.

Монах даје и завет да живи на том месту- где је замонашен- до краја живота, осим ако га сам Владика по свом нахођењу не премести на друго место. Тада се преноси благослов и остаје му исти покров као и на првом месту. Верност месту пострига је исто што и верност супружника у браку, или верност свештеника својој парохији , или Епископа својој Епархији. То је место које је добијено од Бога за тог монаха,

и Бог зна зашто је он баш ту потребан, и зашто је баш то место најспасоносније за ту особу.

Бог бира како одговара по потребама Цркве, а и по ставовима, карактеру, стању духа, степену духовног очишћења  дотичног монаха.

Велики Варсануфије, када му је један од братије прочитао у Отачнику да онај који жели истинско спасење, најпре треба да буде у братству и да претрпи, угледајући се на Господа, и досаде и увреде и срамоћења и остало, и тек затим да оде на савршено безмолвије, које је успињање на крст, тј. умирање за све земаљско и световно, као одговор на то је рекао: “Истину су рекли Оци; другачије и не може бити.” А другоме је рекао: “Пре него што човек проникне у себе самог и овлада собом, безмолвије рађа високоумље; а собом влада онај који има савршено смирење.” Такође је рекао и ово: “Ако се усудиш да тражиш макар и један део онога што сматраш да ти припада, знај да ћеш изгубити и оно што си имао. Већ, држи се средине, водећи рачуна о вољи Божијој; јер ко покуша да сс осигура пре времена – “а скине са себе сваку спољашњу бригу и рад – њему ће непријатељ свих припремити далеко више невоља него спокоја и довести га дотле да ће бити приморан да каже: боље да се нисам ни родио.”

Светитељ је тако рекао јер се таквима дешава да буду заведени на разне начине, како каже Григорије Синаит: “Многи неискусни у безмолвију падали су у прелести раније, а и сада: почетници и самовољни, и после многих напора, због овог неразумног безмолвствовања, били су и бивају предмет смеха и поруге… Јер сећање на Бога, тј. умна молитва, је дело над делима и глава добродетељи, исто такво каква је и љубав Божија. И онај ко се бесрамно и дрско усуђује да приђе Богу, да би несметано разговарао са Њим и уселио Га у себе принудом, тај ће се, кажем, лако ухватити у смртну клопку, ако то буде допуштено; јер се гордо и дрско и пре времена, и, будући недостојан, устремљује ка тој висини. Само истински јаки и савршени знају да користе право оружје у двобоју са демонима, које је реч Божија; док немоћни и почетници, не усуђујући се да ступе у борбу пре времена, одричу се ње и скривају у сигурну тврђаву општежића, опасану бедемима љубави и на тај начин измичу смрти”…

Знајући то, будимо обазриви и пре времена не тражимо пут високог подвижништва, да не бисмо претрпели пораз и погубили душу. Пазећи на време и меру, треба да идемо безопасним путем добре наде: средњи пут, кажу Дела светих је неповодљив и ко иде њиме неће се спотаћи.

Погодно време за молитвено тиховање може бити оно којем предходи навикавање у општежићу, а средња мера и средњи пут је пребивање са једним или двојицом браће, како је написао Свети Јован Лествичник: “Ко жели да живи Христу, нека одреди за то одговарајуће место и начин живота, које може бити тројако: или усамљено – отшелничко, или молитвено тиховање са једним или двојицом, или општежитељно. Не осврћи се ни надесно ни налево, већ иди царским путем, додао је Он из Писма.

Од наведених начина живљења, средњи, тј. пребивање у безмолвију са једним или двојицом, по мишљењу Јована Лествичника, многима је био далеко најбољи пут. Јер, каже, тешко самоме када упадне у унилост или дремеж или леност или очајање: нема ко да га тада подигне и ободри. У прилог томе, он наводи речи Самог Господа: Јер гдје су два или три сабрана у име моје ондје сам ја мећу њима (Мт. 18, 20); и речи Премудрог: Боље је двојици него једному (Проп. 4 ,9), тј. благо оцу и сину који се заједно подвизавају, уз помоћ Божанственог Духа, јер: “Ко се сам, без братске помоћи, упусти у борбу против духова, тај ће, измучен од њих, поднети много опасних удараца.” (Преп.Нил Сорски- Предање о духовном животу)

Најчешће се монаштво окупља око духовног оца, или Сам Бог и Светиња привуку неку особу баш за то одређено место. Послушност духовном оцу је јако битна за духовни живот сваког човека, али код монаха је то још битније, јер су монаси дали завет Богу да буду послушни Владици,Игуману и духовном оцу, те преко послушности њима, они су у послушности Самоме Богу. Преко њих се монаху открива Воља Божија.

Свети Оци кажу да оно што ти прво каже Игуман, то ти је од Бога. Свака даља прича, или тражење, мољење, изнуђивање благослова и сл. није од Бога, и преко тога нам се неће пројавити воља Божија, већ ће Игуман као човек да нам допусти нашу вољу.

Потребна је велика искреност према старешини, и према духовном оцу, да би они видели и наше врлине и наше мане, и да би могли на одговарајући начин да руководе нама и да помогну када затреба. Пожељно би било свакодневно исповедање помисли , и онда је борба много лакша, кад се свако искушење у почетку пресече.

Потребна је и велика послушност.

Послушношћу монах постаје једно са својим духовним оцем. Послушност је стање душе отворено да прими вољу другога.

«Човек је саздан по образу и подобију Божијем и призван је у пуноти непосредног богоопштења. Зато би сви људи требало да иду тим путем. Међутим, искуство нам показује да тај пут ни издалека “није за свакога”. То је стога што већина људи нити чује, нити разуме глас Божији у своме срцу, већ се поводи за својим страстима, које живе у души и својом галамом заглушују кротки глас Божији.
У Цркви постоји други пут за излазак из тог жалосног стања, наиме – распитивање код духовног оца и послушност према њему. И старац је волео тај пут, ишао њиме, указивао на њега и писао о њему. Он је сматрао да је овај смирени пут послушности најсигурнији. Био је чврсто убеђен да ће савет духовника, ако приступимо са вером, увек бити добар, користан и богоугодан. Његова вера у делотворност Тајни Цркве и благодат свештенства нарочито се учврстила након што је у Старом Русику, на вечерњу у току Великог поста, духовника, старца Аврамија, видео преображеног, “у обличју Христовом”, како “блиста неизрецивим сјајем”.
Пун благодатне вере, он је живео у реалности светих Тајни Цркве. Сећам се да је сматрао да је послушност духовном оцу цеома корисна и у “људском” смислу, тј. на психолошком плану. Док врши своју пастирску службу, духовник пружа одговор на постављена питања као онај ко је тог тренутка слободан од утицаја страсти (под чијим утицајем се иначе налази његов питач), и зато јасније види ствари и доступнији је утицају благодати Божије.
Одговор духовника у већини случајева носи печат несавршености. Но, то није стога што је духовник лишен благодатног знања, већ због тога што савршено дејство превазилази силе онога који пита, па му је недоступно. Иако духовникове поуке споља могу бити несавршене, оне ће, ако се приме са вером и ако се ревносно примене, увек довести до узрастања добра. Међутим, често се дешава да питач, видећи пред собом само “човека”, почиње да се колеба у својој вери и не прихвата прву реч свог духовног оца, већ му се противи, износећи своја мишљења и сумње.
Једном је старац Силуан о овом важном питању разговарао са игуманом архимандритом Мисаилом (умро 22. јан. 1940.), мужем духовним, коме је Бог јавно указивао милост и заштиту.
Отац Силуан га је питао:
– Како монах може да позна Божију вољу?
– Треба да прими моју прву реч као Божију вољу,- одговорио је игуман. – Ко тако поступа, на њему ће починути Божија благодат. А ако се неко противи, ја се као човек повлачим.
Смисао ових игуманових речи је овај:
У случају да му неко постави питање, духовник се, као духовни отац, молитвом обраћа Богу да га Он упути. Али, будући човек, он одговара према снази своје вере, по речима апостола Павла: Ми верујемо, зато и говоримо (2.Коринћанима 4,13). Међутим, ми делимично знамо и делимично пророкујемо (1.Коринћанима 13,9). Духовник је свестан да се он, дајући савет другима, сам налази на Божијем суду, и зато, кад год наслути и најмање противљење питача, даље не инсистира на својој речи нити се усуђује да тврди да је она израз воље Божије, те се “као човек повлачи”.
Ова спознаја се снажно испољавала у животу игумана Мисаила. Једном је позвао код себе скоропостриженог монаха оца С. и наложио му да обави сложено и тешко послушање. Он то прихвати и, начинивши метанију, пође к вратима. Међутим, игуман га изненада заустави и, приклонивши главу грудима, мирно, али значајним тоном рече:
– Запамти, оче С: Бог не суди двапут. Зато ћу ја, за послушање које обављаш по мом налогу, дати одговор пред Богом, а не ти. Ти нећеш дати одговор.
Али, ако би се сусрео чак и са најмањим противљењем, игуман Мисаил би, без обзира на управни чин који је заузимао, обично одговарао: “Но, добро, урадите како хоћете”. После тога није понављао своје мишљење. Тако би се и старац Силуан одмах повлачио кад би сусрео противљење.
Због чега је то тако? Са једне стране зато што Дух Божији не трпи насиље нити препирку, а са друге стране зато што је воља Божија сувише велика ствар. Речи духовника увек носе на себи печат релативности и не могу савршено да сместе ни да изразе сву пуноту Божије воље. Само онај ко духовникове речи прима као угодне Богу, ко их не подвргава властитом суду, или како се то каже, ко их прима “без расуђивања”, налази прави пут, јер истински верује да је Богу све могуће (Матеј 19,26).
Такав је пут вере, упознат и утврђен хиљадугодишњим искуством Цркве. «(Арх.Софроније- СТАРАЦ СИЛУАН)

Мон.Стефанида

*Преузето са радија Светигора

14