О Часном посту.

4

o casnom postuТекст монахиње Стефаниде (Бабић) из манастира Михољска Превлака код Тивта – О Часном посту.

[mp3t track=”19.02.2010_O-Casnom-postu.mp3″ title=”” bold=”n” volslider=”y” style=”bigger2″]

 

Преузмите аудио датотеку

 

*Преузето са радија Светигора

 

 

 

Часни Пост траје 40 дана, и још два дана кад  је разрешено и на риби, Благовести и Цвети, и последња, Страсна седмица, која је засебна, јер је сва у част Христових страдања и Васкрсења, чему су и посвећена сва Богослужења.

40 дана је Господ постио у пустињи и 40 дана био кушан од демона, зато што су и Адам и Ева били 40 дана у Рају пре пада, и такође били  тамо кушани од змије. Да би Господ искупио њихов пад и да би показао људима да човек може уз помоћ Божију да победи та искушења зато је и постио 40 дана.

Први део Поста посвећен је нашем покајању, нашој припреми за саучествовање у страдањима Господњим и у Његовом Васкрсењу. Све стихире, Богослужбене песме, су покајног карактера, где Богонадахнути Светитељи – песмописци позивају све нас да преумимо свој живот, да се скрушимо, увидимо своје грехе, исправимо. Њихове пуне Духа стихире делују благодатно на све који се у Храму моле, и преносе тај дух покајни, којим одише цео Часни Пост.

Покајање је повратак Богу. То је целовито окретање лица Богу. Припрема за сусрет « лицем к Лицу ».

То је вапај човека да се поврати у своју Небеску Отаџбину, како и почиње Богослужење Вечерње службе, уочи првог дана Поста. Плач Адама за изгубљеним Рајем. Са том песмом улазимо у Пост.

Изгнани на Земљу вапијемо да нас Господ прими опет на Небо. Вапијемо да нас очисти, убели, покаје, да нас опет освети.

У току прва четири дана Часног Поста, после подне, на почетку Великог Повечерја, чита се Велики Канон Светог Андреје Критскога. Свештеник чита 9 песама покајних, састављених од кратких стихова, пуних примера из Старог Завета, док сав верни народ пева, час једна страна после jедног стиха, па онда друга страна : « Помилуј ме, Боже, помилуј ме!»  Док једна страна пева, друга страна прави велике метаније, и обрнуто. После се наставља Велико Повечерје.

Цео овај Канон понавља се опет на Великом Повечерју у среду вече у току 5. недеље Часног Поста, и то се назива, и уписано је тако у Црквени календар као, Прво Бдење. Тада се разрешава јело на уљу због труда од много метанисања.

Све до тог Првог Бдења 5. недеље Поста све Службе говоре о нашем покајању, а  крајем те недеље прослављамо Мајку Божију, нашу Највећу Помоћницу, на , такозваном, Другом Бдењу, које се врши петком увече, на Свечаном Јутрењу, а по неко га врши и у Суботу ујутро, јер је то Служба Суботе ујутро. То је познати свима Благовештенски Акатист Мајци Божијој, који се налази у свим већим молитвеницима, који се чита у деловима, уметнут у Јутарње Богослужење, део по део, по пар Кондака и Икоса, после којих се пева : «Радуј се , Невесто Неневестна!» Тог петка кад се увече чита овај Акатист, разрешено је само на вину.

Од понедељка Шесте недеље више не обраћамо пажњу на себе, већ смо сво биће усмерили на дешавања из Господњег Живота на Земљи, која је Он добровољно прошао ради нашег спасења.

Пратимо Четверодневног Лазара, Његов погреб и Васкрсење, које је било праобраз и слика Господње

Победе смрти Христовим Васкрсењем.

Пратимо и Христа на Његовом путу ка Јерусалиму, с Њим смо у Јерусалиму, и онда у току Страсне седмице, пратимо и саучествујемо у свим догађајима. Слушамо о Његовом прању ногу ученицима, о Тајној Вечери, Његовој Гетсиманској молитви, хватању, затварању, суђењу Њему, Безгрешном, о Његовом путу на Голготу, Распећу, Смрти, погребењу, Васкрсењу, и јављању 40 дана на Земљи Својим ученицима, до дана кад се Вазнео на Небо.

У прва 3. века Хришћанства сва богослужења су се обављала говорењем и читањем. Није се певало. Певање је уведено тек у 4. веку. После више од 10 векова, у Русији, писац Скитског Устава, Свети Нил Сорски, применио је ово опет у пракси. Он је живео са својом сабраћом у Скиту, где се више пажње полагало молитвеном животу.

У исто време у Русији живео је један други Светитељ, Свети Јосиф Волоколамски, који је био старешина огромног многољудног манастира, који је имао велика имања, пуно стоке, велике баште, пуно материјалног богатства, и пуно је служио народу гостопримством.

Тамо су и службе биле торжествене, са великим спољашњим благољепијем.

И један и други су Светитељи. И један и други су служили Богу целом душом, онако како су мислили да је најбоље.

Онај први пут је созерцатељни, унутарње дубље сабран, у тиховању, са неколицином братије, највише до 12. Други пут је детални, кроз служење ближњима, смиравање, трпљење.

И у току Часног Поста свако изабира свој пут и подвиг. Неком је ближе једно, другоме друго. Све у Славу Божију.

Неко је на води и хлебу и небризи о спољашњим стварима ради дубље молитвене сабраности у Богу, а други је у матријалном богатству, које стиче трудом и радом, и њиме служи ближњима, братству, поклоницима, гостима.

Неко редовно учествује на свим Посним Богослужењима и прославља Бога, а неко тихује у келији у току целе недеље, и такође прославља Бога,  па се суботом и недељом прикључује у Храму осталој братији.

«Откуда ћу почети са оплакивањем дела мога грешног живота, што ли ћу узети као почетак садашњем ридању, Христе? Но ти као милостив даруј ми опроштај грехова.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Похитај, жалосна душо, заједно са телом твојим, исповеди се Творцу свих, окани се досадашњег безумља и принеси Богу сузе покајања.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Подржавајући преступ првоствореног Адама, сагледах себе одбачену од Бога и вечнога царства и сладости због мојих грехова.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Тешко мени, несрећна душо, што си се угледала на Еву; видела си зло и тешко се израњавала, дотакла си се дрвета и без страха окусила си забрањено јело.

Помилуј ме, Боже, помилуј ме.

Из Едема Адам беше праведно изгнан, јер не одржа Твоју једину заповест, Спаситељу. И ја страдам што увек одбацујем спасоносне речи.

Слава Оцу и Сину и Светоме Духу:

Превечна Тројице, којој се као једној клањамо, узми од мене тешко бреме грехова и као милостива дај ми сузе смирења.

И сада и свагда и у све векове. Амин:

Богородице, надо и заштитнице оних који ти певају, узми од мене тешко бреме грехова и као чиста Владичица прими мене који се кајем.»

(из Великог Канона Светог Андреје Критског,  део песме прве)

На средини Часног Поста, у Недељу Крстопоклону, износи се Крст на средину главног дела цркве, уместо целивајуће иконе, и ту стоји целу седмицу.

Господ је тако уредио да би нас Крст укрепио у нашим подвизима, да не малакшемо у половини труда, већ да , помоћу Њега, имајући Његову силу у себи, издржимо до краја наша лична састрадња.

Још једну помоћ нам је Господ дао на путу нашег   покајања, а то је Великопосна молитва Светог Јефрема Сирина, која се цео Пост понавља на свим Богослужењима, осим на службама суботе и недеље:

” Господе и Владико живота мога,
духа лености, мрзовоље, властољубља и празнословља не дај ми,
духа целомудрија, смиреноумља, трпљења и љубави подај ми, слузи твоме.
Да Господе царе, подај ми да сагледам своја сагрешења, и не осуђујем брата свога, јер си благословен у векове векова. Амин.”

На сваку ову прозбу прави се велика метанија, а након тога по 12 малих поклона са молитвом: Боже, очисти ме грешног и помилуј ме! Након тога свештеник још једном каже одједном целу ову молитву, и онда се опет прави још једна велика метанија.

Осим ње постоји и предивна покајна песма истог Светитеља, који је све своје стихове заодевао у рухо покајања, које је било стање његове душе:

«Пре него ли се точак времена у моме животу заустави, помилуј ме! Пре него ли дуне смртни ветар и на телу моме појаве се болести као весници смрти, помилуј ме! Пре него ли се величанствено сунце на висини смркне за мене, помилуј ме ! Нека сине за мене светлост Твоја oдзoго и растера страшну таму ума мога! Пре него се земља врати у земљу и постане трулеж и пре пропасти свих црта красоте њене, помилуј ! Пре него ли греси моју превагну на Суду и посраме ме пред Судијом, помилуј, Господе испуњени благошћу! Пре него војинства изађу, претходећи Сину Цареву, да саберу бедни род наш пред Престо Судије, помилуј! Пре него ли се зачује глас трубе пред доласком Твојим, поштеди слуге Твоје и помилуј, Господе наш, Исусе! Пре него ли закључаш двери Твоје преда мном, Сине Божији и пре него ли постанем храна неугасивог огња пакленог, помилју ме!»

Имали смо користи од пошћења ако се свако од нас у току Поста поправио у по некој ствари, ако је од себе одбацио неки грех, ако се изборио са неком маном, ако се потрудио да се у по нечему више него раније уподоби Христу, да га Господ на Страшном Суду препозна као Свога.

Мон.Стефанида

 

3