Јављање Светих Анђела над Превлаком Светог Михајла

                Чудеса, као видљиви знак благодати Божије, која се излива православним хришћанима, готово су свакодневно присутна у манастиру на Превлаци. Једно од њих, посебно у односу на све дотадашње и касније, догодило се у ноћи 23.новембра 1998. Године, на дан када су две године раније обретене мошти Светих Превлачких Мученика.
                Ристо Зејак из Тивта и отац Иларион, намесник манастира, били су сведоци, несвакидашње благодатне појаве светих анђела, над местом које већ вековима слави њихов свети спомен. Да би ову чудесну појаву испричали веродостојно, са пунотом њеног доживљаја, цитираћемо текст њених очевидаца, који је назван ''Видјећете небо отворено'' сведочење о јављању три кола анђела над Превлаком Светог Михајла.
                ''Дувао је јак вјетар, а небо је било ведро. Дивно вече за шетњу. Тако, одлазећи са Превлаке, на првој кривини од мостића на ''Острву цвијећа'', наједном је бљеснула некаква топла свијетлост. Поглед ми је пошао према небу. Угледао сам три огромна, свијетла концентрична круга по којима су се у једнаким просторним и временским интервалима кретале анђеоске фигуре. Три круга анђела који стално надолазе и одлазе. Сјео сам на једно оборено дебло и гледао, гледао...самом себи нисам могао вјеровати. Помислио сам да то нису можда халуцинације. Ако сјутра ово неком испричам, ко ће ми вјеровати?
                Касно је, 22.00 је часа. Нема пролазника, пешака. Размишљао сам коме да се обратим. Одлучио сам да то саопштим свом духовнику, јеромонаху Илариону. Пробудио сам га. Одмах је пристао да пође са мном. Док смо ишли до мјеста виђења, питао ме како то изгледа, гдје сам то видио...мој утисак је био да ми није довољно вјеровао. Када смо дошли на исто мјесто, слика је била потпуно истовјетна. Отац је дуго гледао, крстио се, пружао руке према анђеоским одсјајима...чудио се, па пошто је било врло хладно, вратио се у своју келију, рекавши да то треба да се запише. Ја сам отишао према Тивту. На путу од Брдишта према тиватском аеродрому, анђеоска кола су била изнад мене. Од аеродрома, па даље према Тивту, остајала су иза мене, да би код плинаре нестала из мог видокруга. Прве утиске саопштио сам мајци која је рекла да је то природна појава, закон физике. Кад сам јој ближе објаснио своје виђење, промјенила је мишљење и схватила да је то чудо. Покушао сам виђење да испричам многим особама. Неки су ме незаинтересовано слушали, а неки су правили шалу на мој рачун. Све што сам испричао је истина, па ко вјеровао, ко не вјеровао! Тумачење остаје духовним оцима и научним радницима“.
                Јеромонах Иларион, манастир Св.Арханђела Михаила:
                „Анђеле који се јављају изнад божићних јасала, оне који су после кушања у пустињи и победе Господње над Сатаном прилазили да служе Логосу Васељене, као оне на путу страдања према Голготи, те и анђеле над празним Гробом Господњим, доживљавамо више као упечатљиву песничку слику него вишу, богооткривену стварност. Зато ми је било врло тешко да поверујем да су се над тиватском Превлаком Светог арханђела Михаила појавила три анђелска кола. Било је касно, после 22,00 часа, и дувала је јака бура те недеље после Арханђеловдана, 22. Новембра 1998. године (уочи Обретења Светих мученика Михољскопревлачких). Покушао сам да разуверим свог духовног сина Ристу Зејака из Тивта да се ради о ноћној фатаморгани или неком другом оптичком феномену. Међутим, изгледа да се радило о епифеномену, о чуду. Какав призор? „Од сада ћете видјети небо отворено и анђеле Божије како улазе и силазе...“(Јован 1,51). Светлосне крстолике прилике појављују се из крајњег североистока у три венца, кретајући се брзо као реке, да би се на источној страни, према Ловћену, виделе као лепи крилати светлосни младићи-анђели. Та светлосна бића личе на анђеле са икона и теку, крећу се (као да се клижу), у геометријски  правилном међусобном растојању и ишчезавају из видокруга. Светлости запаљене у ветровитој и хладној ноћи изнад Превлаке Светог Михаила изгледају близу као крошње маслина, али пажљивим гледањем величанственог призора, уочава се да анђеолике прилике припадају бесконачности. Светлост тих духовно-небеских бића нема сенку, не ремети таму ноћи и не личи на материјалну. Знамење крста (крстио сам се) и знамење свештеничког благослова (благосиљао сам) не гасе виђење, већ га чине блиставијим. Не само да брат Ристо и ја не осећамо страх, већ смо нарочито осокољени и смирени. Осећамо се као да смо „приступили Гори Сионској, Граду Бога Живога, Јерусалиму небескоме, миријадама анђела...“ (Јев 12,22-24).    

Чудеса Светих мученика Превлачких, пре пројављивања њихових светих  моштију

Свети Превлачки мученици чудесно су се пројављивали и пре обретења њихових светих моштију. С обзиром да се за мошти у то време није знало, та чуда су ређе разумевана, памћена и записивана. Овде ћемо навести три благодатна јављања Светих Мученика, за које се поуздано зна да су веродостојна.

Чудо број 1: Најважније чудо које се дешавало на Превлаци Светог Михајла и пре, а и након открића светих моштију, јесте вековима присутни миомирис, који се шири из мученичких гробова и моштију које су се тада налазиле скривене у замљи.

Чудо број 2: Многобројни очевици у више наврата виђали су колону монаха погнутих глава, који су лебдећи вршили литургију око рушевина манастирског храма. Постојали су и случајеви када су  виђани појединачни монаси, који су лебдели над земљом. Такође је виђан и Светосавски лаварум, који се у време појаве заправо налазио у манастирском храму Свете Тројице.

Чудо број 3: Старији брачни пар пловио је чамцем у околини Превлаке. Ненадано, на мору се подигла невероватна бура, која им је преврнула чамац и они су ношени великим таласима почели да се даве. У једном моменту обоје су чули јасан глас који им је рекао да се не боје и трен након тога били су спасени, сведочећи да их је невидљивља рука извукла из воде.

Чудеса Светих мученика Превлачких, након пројављивања њихових светих  моштију

Од самог момента пројавивања светих моштију, непрекидно до данас Превлачки манастир је место на коме се свакодневно дешава велики број чуда. На молитве Светих Мученика догодила су се небројена исцељења и други видови благодатне помоћи. Међутим, на пројављења чудеса углавном није у моменту обраћена велика пажња, па она нису тренутно записивана. Сва чудеса која ће овом приликом бити изнета, забележена су по сећањима очевидаца, па због тога нажалост немамо велики број личних имена оних којима се знамење вере пројавило, на молитвено заступништво Превлачких мученика.

Чудо број 1: Након миросања миром светих Превлачких новомученика, од карцинома исцелила се извесна госпођа Мирјана из Лесковца.

Чудо број 2: Господин Филиповић из Новог Београда исцелио се 2004. године од карцинома простате у метастази, након читања молитава пред кивотом мученика.

Чудо број 3:  У групи у оквиру једног духовног путовања благочестивих богомолитеља из Пирота нашао се и један младић који је са собом на благослов са Превлаке понео комад памука са моштију мученика. Неколико дана након повратка у Пирот ујео га је пас за ногу, наневши му дубоку и опасну рану. Закрстио је рањено место памуком са моштију и рана се сутрадан показала потпуно зараслом и слабо видљивом.

Чудо број 4: Девојка из Тивта, римокатоличке вероисповести, имала је озбиљно обољење очију које је изискивало операцију. Дошла је у манастир на поклоњење светим моштима, замоливши оце да јој прочитају молитву над кивотом мученика. На следећој лекарској контроли, утврђено је да је болест у потпуности нестала и да није потребна никаква интервенција.

Чудо број 5: Извесна госпођа из Београда (по занимању зубни техничар) доживела је опасно тровање храном, након кога је читаву ноћ имала високу температуру, која је достизала и до 40˚C. Ујутро, трпећи несносне болове, сетила се да је са Превлаке донела памук натопљен светим миром. Наком молитве и миросања светим миром, температура јој је у потпуности спала и осетила се потпуно исцељеном.

Чудо број 6: Мајка поменуте госпође која се на молитве мученика исцелила од тровања храном, боловала је од карцинома, који је дошао до стадијума метастазе. Непосредно пред смрт посведочила је да су јој се болови умиривали након миросања светим миром.

Чудо број 7: Господин Немања Кривокапић (сада свештеник у Котору) имао је велике болове у пределу кичме у трајању од неколико месеци готово непрестано. Посведочио је да су га болови потпуно напустили након молитве код моштију мученика и да се потом нису више јављали.

Чудо број 8: Младић, физиотерапеут из Подгорице, сведочио је, да су му се након поклоњења моштима мученика, решили проблеми на студијама и на послу.

Чудо број 9: Извесна госпођа из Радовића годинама је имала проблема са психичким сметњама. Чувши за обретење моштију мученика, молила је своје укућане да је одведу на поклоњење у манастир Светог Михаила. Међутим, они будући да нису били верујући, стално су одлагали одлазак. Нашавши се једном у току буре, у чамцу, поменута госпођа је скочила у таласе и запливала ка острву, јер се налазила недалеко од њега. Иако су присутни милслили да ће се удавити, она је безбедно допливала до обале и додирнуви тло манастирске земље, исцелила се. У знак свога исцељења поклонила је манастиру велику икону светих мученика Сергија и Вакха, своје крсне славе. Ова икона и данас се може видети у манастиру.

Чудо број 10: На дан Михољских задушница 1998. године, у дому аутора ове књиге, пројавио се неисказано пријатан миомирис од комадића памука, натопљеног светим миром мученика. Миомирис је испунио све просторије куће и био је интензивно присутан око један час, након чега је имао пређашњи интензитет.

Чудо број 11: Непосредно пред Сабор светог арханђела Гаврила 2000. године у манастир су дошли родитељи са десетогодишњим дечаком, потпуно парализованим. Након прочитаних молитава пред кивотом мученика, отац намесник је дечака и родитеље миросао светим миром. На дечаковом челу остала су оцртана три правилна црвена крста, на местима на којима је свештеник прешао миросаљком. Касније су родитељи јавили да се дечак потпуно опоравио и устао из колица.

Чудо број 12: Невенка Ђаковић из Аранђеловца имала је повреду нокта на прсту десне руке. Нокат је слабо зарастао и био је веома болан. Наневши на повређени прст памук са светим миром мученика, бол је престао, а нокат је зарастао.

Чудо број 13: Братислава Стипанић из Београда закрстила је своју унучицу памуком са светих моштију у моменту када је она имала високу температуру, која се кретала и до 40˚C. Након тога, температура се моментално снизила на уобичајену.

Чудо број 14: У марту 2000. године, на малој папирној икони светог првомученика Стефана, која је била положена на кивот са моштима мученика, појавиле су се три уљане капи светог мира, које су имале благ мирис ружа.

Чудо број 15: При повратку са летовања, почетком августа 2000. године, авион у коме се налазила петочлана породица Човић, улетео је у велико невреме. На молитвено обраћање светим мученицима, авион је безбедно прошао кроз непогоду и без оштећења слетео на београдски аеродром.

Чудо број 16: На дан годишњице упокојења контесе Екатарине Властелиновић 1997, на Превлаци је одслужена Света Архијерејска Литургија, па потом помен на контесином гробу. За време служења Свете Литургије, обилно се миром оросио, пергаментом пресвучен део чела једног од мученика (вероватно детета). У време служења помена, читава порта се испунила миомирисом, који је допирао од моштију светих мученика.

Чудо број 17: У време боравка копије чудотворне иконе Пресвете Богородице Тројеручице на Превлаци, мошти су обилно мироточиле.

Чудо број 18: Многи поклоници, који су собом из манастира Михољске Превлаке, на благослов понели памук натопљен светим миром, сведочили су да је и сам памук у њиховим домовима мироточио и да се присутно миро умножавало.

Чудо број 19: Миро светих мученика често мења мирис, чак се понекад догоди и да потпуно нестане, па се потом поново пројави.

Чудо број 20: Запажено је да у присуству деце у манастиру, свете мошти интензивније миомиришу и изливају свето миро.

Чудо број 21: Након миросања светим миром, исцељена је гнојна рана протојереју-ставрофору Сави Арсенићу из Инђије, која се јавила након операције бруха.

Чудо број 22: Драгица Љесар, хонорарни наставник богословије Светог Петра Цетињског, након пада, задобила је тешке повреде карлице и кичме. Након помазивања болних места миром од моштију мученика, могла је сасвим нормално да се креће, незнатно осећајући болове.

Чудо број 23: Јованка Шкобић из Републике Српске Крајине, приликом посете Превлаци, записала је следеће сведочанство: ''Догодило се то 24. децембра 1996. године на Јелеосвећењу. Стајала сам у цркви и било је прилично хладно. У једном тренутку, од олтара је наишао талас топлоте, чију јачину не могу описати. Потом сам осетила мирис који се не може упоредити ни са једним другим. Тај дивни мирис осећао се десетак минута. Н крају сам схватила да су топлота и мирис од моштију Превлачких мученика''.

Чудо број 24: Жена која се прва помазала одмах пошто се свето миро појавило, боловала је од тешког облика леукемије. Након помазивања, одлично се осећала и сматрала се у потпуности исцељеном.

Чудо број 25: Дванаестогодишњи дечак Мирко из Тивта, доживевши тешку саобраћајну несрећу, био је клинички мртав. Побожан лекар са клинике, на савет протојереја ставрофора Момчила Кривокапића, помазао га је светим миром. Након миросања, изненадно се повратио у живот и убрзо се опоравио.

Чудо број 26: Схимонах Сава (Коматовић), настојатељ манастира Подмаине код Будве, био је због старости и болести, по оцени лекара у предсмртном стању. Након јелеосвештавања и помазивања мученичким миром, као и свакодневног примања Светог Причешћа, старац се опоравио и живео још неколико година.

Чудо број 27: Млади брачни пар из Сремчице, био је миросан светим миром, као и сви тадашњи ходочасници. Само на њиховим челима, остали су јасно оцртани кругови црвене боје (исто се догодило и трима студенткињама медицине из Атине, Гркињама по националности), који су јасно били уочљиви седам дана.

Последњих шест чуда забележено је у ''Књизи знакова'' манастира на Превлаци и објављено у Зборнику о манастиру 2000. Године.